У погледу отпорности на топлоту, полипропилен (ПП) надмашује полиетилен (ПЕ). Типично, тачка топљења полипропилена је око 40–50% виша од оне полиетилена-у распону од 160 степени до 170 степени - што омогућава производима да издрже стерилизацију на температурама изнад 100 степени и остану недеформисани на 150 степени у одсуству спољне силе. У свакодневном животу, контејнери од полипропилена „Но. 5“ се обично користе за загревање хране у микроталасним пећницама (где температуре углавном достижу 100–140 степени), док полиетилен није погодан за употребу у микроталасној пећници-било за посуде или филм за храну-због његове лоше отпорности на топлоту. Слично, што се тиче стандардних фолија за паковање, полиетиленске кесе су најпогодније за температуре испод 90 степени, док полипропиленске кесе могу да издрже релативно више температуре.
Што се тиче крутости и затезне чврстоће, полипропилен се одликује ниском густином и супериорним механичким својствима у поређењу са полиетиленом, посебно његовом изузетном крутошћу. Полипропилен се све више такмичи са инжењерском пластиком (као што су ПА и ПЦ) и широко се користи у електроници, електричним уређајима и аутомобилском сектору. Штавише, његова висока затезна чврстоћа и одлична отпорност на савијање донели су му надимак „пластика отпорна-на преклапање“; може да издржи милион циклуса савијања без избељивања напрезања на прегибу. Ова карактеристика служи као траг за идентификацију производа од полипропилена и делује као имплицитни маркер за њихово сортирање током рециклаже.
У погледу отпорности на ниске-температуре, полипропилен је инфериорнији од полиетилена. Његова ударна чврстоћа на 0 степени је само половина од оне на 20 степени, док полиетилен остаје отпоран на много нижим температурама; његова температура ломљивости је генерално испод -50 степени и може да падне и до -140 степени у зависности од релативне молекулске масе. Стога, ако је производ намењен за употребу у окружењу ниске температуре, полиетилен је пожељна сировина. На пример, тацне које се користе за расхлађену храну су обично направљене од полиетилена.
Што се тиче отпорности на старење, полипропилен је инфериорнији од полиетилена. Иако су њихове молекуларне структуре сличне, присуство метилног бочног ланца у полипропилену чини га подложнијим оксидативној деградацији изазваној ултраљубичастом светлошћу и топлотом. Уобичајени пример полипропиленских производа склоних старењу је ткана торба; продужено излагање сунчевој светлости доводи до тога да ове кесе лако пуцају. У ствари, док полиетилен има бољу отпорност на старење од полипропилена, његове перформансе у овом погледу нису изванредне у поређењу са другим материјалима; Присуство двоструких веза у траговима и етарских веза у молекулима полиетилена резултира лошом отпорношћу на временске услове, што га чини подложним старењу услед излагања сунцу и киши.
Што се тиче флексибилности, полипропилен поседује велику чврстоћу, али слабу флексибилност-или, технички говорећи, слабу отпорност на ударце. Сходно томе, његова примена се разликује од примене полиетилена, посебно у филмским производима; полипропиленски филм се чешће користи за површинско паковање и штампање. Што се тиче цевовода, стандардни полипропилен се ретко користи самостално; уместо тога, потребан је унакрсно-повезани полипропилен-познатији као ППР-. Пошто обичан полипропилен има слабу отпорност на удар и подложан је пуцању, морају се додати модификатори удара за практичне примене; на пример, адитиви се користе за повећање отпорности на ударце у производима као што су аутомобилски браници.