Полипропилен (ПП) се синтетише од пропилен мономера под контролисаном температуром и притиском коришћењем органометалних стереоспецифичних катализатора (тип Зиеглер-Натта), као што су δ-ТиЦл3-(Ц2Х5)2АлЦл или ТиЦл3}(Цл3){{2Х5} ефикасност 300–900 г полипропилена по граму ТиЦл3). У зависности од примењеног катализатора и процеса полимеризације, резултујући полимер показује три различита типа стереохемијских структура у различитим пропорцијама: изотактичка, синдиотактичка и атактичка. У изотактичком полипропилену-најчешћем комерцијалном облику-метил групе су позициониране на истој страни окоснице полимера, што је конфигурација која лако олакшава кристализацију. Кристалиничност изотактичке форме даје одличну отпорност на раствараче и топлоту. Технологије катализатора развијене у протеклој деценији су минимизирале формирање не-изотактичких изомера, чиме су елиминисане потребе за издвајањем атактичких компоненти мале вредности и поједностављивањем производних корака. Постоје два примарна процеса за производњу полипропилена: процес у гасној фази и процес суспензије течног пропилена. Поред тога, нека старија постројења за прераду суспензије остају у функцији, користећи течни засићени угљоводоник као реакциони медијум.
За поређење, и полиетилени високе{0}}и ниске-полиетилене поседују релативно високе густине, значајно ниже тачке топљења и ниже модуле савијања (тј. крутост). Ове разлике у својствима доводе до различитих апликација за крајњу{5}}употребу. Крутост и лакоћа оријентације чине полипропиленске хомополимере погодним за производњу различитих влакана и истегнутих трака, док њихова супериорна отпорност на топлоту омогућава њихову употребу у крутим посудама високог притиска, апаратима и ливеним аутомобилским компонентама.
Кључни фактори који утичу на карактеристике обраде и физичке особине полипропиленских хомополимера укључују молекулску тежину (обично изражену као брзина протока растопа), расподелу молекулске тежине (МВД), стереоспецифичност и адитиве. Просечна молекулска тежина полипропилена креће се од приближно 200.000 до 600.000. Расподела молекулске масе се обично изражава као однос тежине полимера-просечне молекулске тежине ($М_в$) и његовог броја-просечне молекулске тежине ($М_н$); овај однос је познат као индекс полидисперзности.
Расподела молекуларне тежине полимера значајно утиче на његову обрадивост и перформансе крајње{0}}употребе. То је зато што је растопљени полипропилен-осетљив-што значи да се његов привидни вискозитет смањује како се примењени притисак повећава. Полипропилен са широком дистрибуцијом молекулске тежине је осетљивији на смицање- него онај са уском дистрибуцијом; сходно томе, материјали са широком дистрибуцијом се лакше обрађују током бризгања. Одређене специфичне примене, посебно влакна, захтевају уску дистрибуцију молекулске тежине. На расподелу молекулске тежине утичу и систем катализатора и процес полимеризације. Пероксиди се обично користе током фазе екструзије након -реактора да изазову хемијску деградацију (контролисано сечење), чиме се сужава дистрибуција молекулске тежине. Овај процес је познат као контролисана реологија (ЦР).
У поређењу са полиетиленом, изотактички полипропилен-због своје јединствене молекуларне структуре и спиралног кристалног облика-има молекуларне ланце који су подложнији оксидативној деградацији изазваној светлошћу и топлотом. Под типичним условима обраде и крајње употребе, полипропилен се подвргава насумичном цепању ланца, што резултира смањеном молекулском тежином и повећаном брзином протока растопа. Сви комерцијални -полипропилени садрже стабилизаторе који штите материјал током обраде и обезбеђују задовољавајуће перформансе крајње{6}}употребе. Специјализоване апликације захтевају додатне адитиве осим антиоксиданата и УВ стабилизатора; на пример, мазива и анти-агенси се додају формулацијама филма да би се смањио коефицијент трења и спречило да се филм лепи за себе. Антистатички агенси се додају у материјале за паковање како би се елиминисала статичка наелектрисања, док се агенси за нуклеацију користе за побољшање транспарентности или скраћивање циклуса обликовања. Хомополимерне смоле се генерално класификују на основу брзине протока растопа и примене крајње{11}}употребе. Брзина протока растопа је одређена и просечном молекулском тежином и дистрибуцијом молекулске масе. Док неке специјализоване примене захтевају стопе протока растопа до 400 дг/мин, стандардни комерцијални хомополимери се обично крећу од 0,5 до 50 дг/мин. Брзина протока талине је обично примарни фактор у одређивању карактеристика обраде.